AUTOPORTRETI

“Every portrait that is painted with feeling is a portrait of the artist, not of the sitter.”

Oscar Wilde (1854-1900)

Said by the character Basil Hallward, in The Picture of Dorian Gray, chapter 1 (1891).

Portret je skup elemenata sa kojima se mogu praviti razlicite kombinacije. Zbir ovih elemenata je ogranicen, ali njihovim kombinovanjem dobijaju se najrazlicitija ljudska lica. Postoje granicne tacke kada portret gubi odlike ovog likovnog žanra i postaje nešto drugo. Ko je predmet interesovanja portretiste: onaj koga portretiše ili je njegovo viđenje drugog tek prostor za otkrivanje samog sebe? Polazeci od ovih pretpostavki Zoran Kuzmanovic u svojim autoportretima problematizuje shvatanje individualnog, subjektivnog, licnog.

Portret je celina u kojem su ovi elementi u funkciji te celine. U radu Autoportret na štelovanje ovaj princip je pervertiran. Kuzmanovic formira profil polazeci od sasvim svedenog skupa elemenata. Linearna struktura rada naglašava zasebnost svakog elementa – oko, nos, usta. Ovi elementi su kao deo celine toliko uprošceni da su svedeni na znak. Ako se pođe od toga da je funkcija portreta prenošenje određenih crta lica, onda je ovakvim svođenjem dovedena u pitanje funkcija samog portreta. Istovremeno, autor daje mogucnost intervencije posmatacu. Što je, na jedan šaljiv nacin, istaknuto i u samom nazivu. Time je nepromenljivost izraza, a samim tim i završenost rada dovedena u pitanje. Istovremeno time se na novi nacin preispituje priroda portreta, da li je nešto portret ili nije.

U radu Tri stanja utrosrucena je linearna forma pro&la iz prethodnog rada: identicni profili u tri razlicita položaja (rotirana za 90 i 180 stepeni) povezana su u jednu celinu. Za razliku od prethodnog rada u kojem je naglasak na detalju, elementu portreta, ovde se istice celina. Ovaj princip celovitosti portreta dovodi se u pitanje jer dobijena forma zapravo više uopšte ne lici na portret: ona podseca na arabesku, apstraktnu formu koja je, moglo bi se reci, sasvim suprotna likovnoj formi kao što je autoportret. Međutim, postoji slicnost u drugom registru. S jedne strane, ona pleni svojom dekorativnošcu, likovnošcu, s druge strane, sistem kombinovanja apstraktnih, geometrijskih formi u izvesnom smislu je neproziran za posmatraca baš kao što portret uvek nosi neku tajnovitost, višeznacnost koju je teško definisati.

Zaseban rad cine tri grubo obrađena autoportreta modelovana prema otisku glave samog autora. Svedenost likovnog izraza i odsustvo psihološke produbljenosti u ovim autoportretima rezultira monumentalnošcu i izražajnošcu. Tome doprinosi i oblik kacige ili srednjevekovnog ratnickog oklopa koji je u osnovi ovih autoportreta. Međutim, ovaj oblik se menja i razvija u pravcu postepenog otvaranja prvobitno sasvim zatvorene forme. Tako su jednom portretu izostavljene oci cime je istaknuta kompaktnost forme. U drugom, umesto nosa je otvor cime je kompaktnost razbijena i to na sasvim neocikavan nacin. Ovim otvaranjem forme koje je najavljeno u drugom autoportretu, forma je pocela da se razvija u sasvim drugom pravcu. Rezultat tog procesa je perforirana površina treceg autoportreta na kojoj se mogu prepoznati motivi kao što su pojednostavljeno predstavljeni duhovi ili &gure neobicnih oblika poput onih u unutrašnjosti šolje ocrtanih u talogu kafe.

Ovi autoportreti su zapravo kombinacija razlicitih prepoznatljivih formi kao što su maska, šlem, posuda (šolja za kafu). Istovremeno, anulirana je funkcija svakog od ovih predmeta: onaj sa drškom ima perforiranu površinu tako da nema funkciju posude, ili šlema (da štiti – što je osnovna uloga šlema; nema otvor za oci a podseca na masku). U tom kljucu i autoportret kao predstavljacka forma doveden je na ivicu prepoznatljivosti, do granicnog slucaja koji se može odrediti kroz razliku portret – autoportret – antiportret.

Svi portreti rađeni su od aluminijuma: hladan, siv, ima obeležja sasvim suprotna svojstvima likovne forme kao što je portret; odupiranje samog materijala likovnoj formi kao što je portret, odnosno materijal sam po sebi naglašava ili izoštrava polazno pitanje samog autora: kada portret gubi svoju funkciju, odnosno prestaje da bude portret?

Reljefi sa nazivom Pakovanja razlikuju se od prethodnih radova. Na njima se, samo u tragovima, prepoznaju elementi portreta – oko, nos, uvo – kombinovani sa floralnim i životinjskim motivima nalik onima koji pripadaju izmaštanom svetu decjeg crteža. Ovaj svet je smešten oko grupisanih pravougaonih formi koje grade konstrukcije koje podsecaju na svedeni decji crtež. Jedino naziv rada upucuje na neku drugu ravan koja je, na prvi pogled, u suprotnosti sa prethodno pomenutim motivima. On se direktno odnosi na štancne po kojima se prave kutije za lekove, a to su zapravo, vec pomenute pravougaone konstrukcije koje dominiraju reljefima. U ovim radovima gubi se portret kao definisana likovna forma, izuzev nekoliko njegovih elemenata. Na prvi pogled, vezu između ovih reljefa i autoportreta teško je uociti jer upucuju na dva savim razlicita registra: portret reprodukuje crte lica izvesne osobe i u tom smislu je individualizovan i neponovljiv za razliku od beskrajno ponovljivih matrica po kojima se prave kutije. S druge strane, kutija jeste neka definisana forma, kao i portret, koja se pravi od određenog skupa elemenata (opet, kao i portret).

Dovođenje u vezu ova dva registra upucuje na redefinisanje shvatanja licnog, subjektivnog. Ono ukazuje na gubljenje individualnosti, emancipovanje ponašanja svedenog na matricu koja se kroz razlicite registre – od ekonomije do kulture – instalira kod pojedinca. Ovakvom redukcijom, gotovo degradacijom portreta autor preispituje problem identiteta. Gubljenje identiteta ukazuje na vreme u kojem se ruši individua posmatrana kao entitet, celina, olicena u portretu ili autoportretu. Identitet postaje promenljiva koja se uvek iznova formira, gradi, menja u odnosu na kretanje, kontekst. Iz tog razloga u autoportretima kutija, arabeska ili sve to istovremeno. U kulturi koja nastaje na pocetku XXI veka identitet se pojavljuje kao neka vrsta ambalaže promenljivog sadržaja, skup elemenata, neprekidni work inprogress.