IZMEŠTANJA

Radovi Zorana Kuzmanovića nastali su kombinovanjem tradicionalne tehnike livenjem- i modernog načina izražavanja koji podrazumeva istraživanje samog jezika medija. Reč je o skulpturama i reljefima u aluminijumu.

Rad Kacige ukazuje na izmeštanje smisla, poigravanje sa simboličkim i asocijativnim. Sastoji se iz dva rustično obrađena, perforirana komada sličnog oblika modelovanih prema otisku glave samog autora. Na njima se nalaze detalji koji upućuju na različite funkcje: jedan komad podseća na srednjovekovni ratnički oklop, odnosno, kacigu kako i sam naziv govori, ali je na drugom drška koja se nedvosmisleno vezuje za posudu. Međutim, i pored pomenutih prepoznatljivih elemenata, pažljivim posmatranjem u njima se otkrivaju izvesne nelogičnosti koje dovode u pitanje predstave koje o njima imamo. Perforirana osnova posude u suprotnosti je sa njenom funkcijom. Na isti način može se protumačiti nepostojanje otvora za oči na oklopu koji treba da štiti lice. Odmak u odnosu na logično, uobičajeno, dovodi do destabilizovanja predstave, a sam predmet transformiše se u metaforičko, poprima osobenosti metafore.

Grupisanje stilizovanih ljudskih figura, svedenih do neprepoznatljivosti, predstavlja osnovu rada Grupa. Povezanost, mnoštvo, upućuje na jedinstvo, neku vrstu zajedništva iz kog nastaje jedna forma koja daje utisak čvrstine, jačine. U simboličkom, ona upućuje na snagu koja proizilazi iz udruženih snaga, zajedničkih ciljeva, ili nekakve zajedničke igre. Istovremeno, može se posmatrati i kao kritika takvog stanja koje uračunava svođenja na isto: isti pokret, istu želju, isti cilj. Istovetnosti vizuelno odgovara rešetkasta forma koja zaustavlja, štiti od bilo kakvih promena i uticaja koji dolaze spolja. Paradoksalno, ova forma ima osobenosti i otvorene i zatvorene strukture: kompaktne i prozračne istovremeno.

Druga dva rada sa istim nazivom (Grupa) ukazuju na sličan fenomen: dovođenje u vezu suprotnih, nespojivih formi. Reč je o reljefima koji problematizuju odnos ili igru prisutno-odsutno. Ljudske figure u negativu ili grupisanje otisnutih ljudskih figura ukazuje istovremeno na jedno prisustvo koje nedostaje ili trag, otisak jednog prisustva.

Tri reljefa sa nazivom Pakovanje, za razliku od prethodnih, otkrivaju svojom svedenošću i jednostavnošću razigrani, izmaštani svet dečjeg crteža: na njima dominiraju prostori nalik dvorcu iz bajke, neobične životinje. Čini se da jedino obrisi ljudskih figura pripadaju nekom drugom svetu, a na to upućuje i sam naziv. Naziv otkriva jednu sasvim drugu ravan koja, na prvi pogled, izmiče. Reč je, naime, o konstrukcijama koje se pojavljuju u sva tri reljefa a u direktnoj su vezi sa nazivom Pakovanje. To su, zapravo, matrice ili modeli od kojih se prave kutije. Pakovanje samim tim otkriva potrebu da se nešto prošlo, završeno otvori, raspakuje ili sasvim suprotno, ukazuju na zatvorenost jednog sveta koji je samo naizgled otvoren, razigran.

Ono što je zajedničko za sve izložene radove Zorana Kuzmanovića je raznovrsnost u pristupima, u obradi materijala. Otvorenost za istraživanje ukazuje na poigravanje sa smislom, izmeštanje u odnosu na uobičajena simbolička uvezivanja.