GLAVA, MATERIJAL, PROCES

Glava. U skulpturi, najčešće vezana za portet. Za Kuzmanovića, neiscrpan motiv čiji se oblikovni potencijal ne završava na percepciji i ponavljanju lica (lika), bilo da su u pitanju njegove morfološke karakteristike ili ekspresija. Kuzmanović apstrahuje glavu, odvajajući je od lica i od tela, a potom apstrahuje i sam motiv izvodeći ga u najsvedenijem vidu u trodizemenzionalnom obliku. Glava je povod za skulpturalna istraživanja, pri čemu umetnik zadržava elementarnu topografiju zarad prepoznatljivosti motiva, u koji potom upisuje značenja na nivou konotacije i asocijativnosti. Postmoderne strategije podrazumevaju između ostalog i citat – u slučaju Kuzmanovićevih skulptura, on se prepoznaje na nivou nesvesnog ili podsvesnog, čak arhetipskog. Monumentalnost uprkos nevelikom formatu, kao i svedenost forme, upućuju na prve, primitivne skulpture, arhajsku Grčku ili Uskršnja ostrva, na mitske izvore i primordijalne, univerzalne izraze, koji su prepoznatljivi u kolektivnoj svesti kao arhi- ili pra-oblici.

Materijal. Izbor vrste materijala uslovljava kako finalni izgled skulpture, tako i sam tehnički postupak. Može biti važna njegova boja, težina, način na koji reflektuje svetlost i pravi senke, patina, čak i retkost ili skupocenost. Za Kuzmanovića, važna je i njegova količina koja je zastupljena u skulpturi. Skulptura koja je izvedena od materijala debljine nekoliko milimetara unutar kojeg ostaje šupljina, razlikuje se od iste takve skulpture koja je masivna i teška, u celini izvedena od nekog materijala. Ta razlika međutim ne postoji na nivou perceptivnog i vizuelnog, već je u pitanju konceptualna distinkcija koja postavlja pitanje o punoći, volumenu, fizičkoj težini. Neke skulpture imaju perforacije i proreze koji dopuštaju da naslutimo prostor koji je unutar njih, dok ga druge „kriju“, pozivajući posmatrača da angažuje ostala čula pri njihovom sagledavanju. Punoću skulpture otkriva rezonanca, jer takva skulptura zvuči drugačije od one unutar koje se nalazi prazan prostor.

Proces. Proces oblikovanja i proces mišljenja, koji su dva neodvojiva aspekta nastanka skulpture. Prvi se odnosi na tehnološki deo izrade – livenje, pravljenje kalupa, oblikovanje. Kuzmanović veliku pažnju posvećuje ovom tehničkom aspektu, pri čemu nije nevažno što je značajan deo sopstvene umetničke i profesionalne prakse posvetio svojoj umetničkoj radionici na Dunavu, koja je postala platforma za umetnike iz regiona da u njoj praktikuju izradu skulpture. U pitanju je mesto koje je iznad zanatske, industrijske i komercijalne proizvodnje, i koje je strateški promišljeno u okviru specifične istorijske i geografske lokacije i namene. Drugi aspekt se odnosi na teorijsko promišljanje o razlozima nastanka skulpture, njenom mestu, ulozi i značenju. Proces mišljenja ne može se odvojiti od oblikovnog procesa, jednako kao što se ne može odvojiti od izbora motiva ili materijala. Za vajara, značajno je promišljanje prostora u kojem se skulptura nalazi, koji ona zauzima, koji je okružuje… Za Kuzmanovića svaka skulptura predstavlja prodor u vazduh, odnosno u prostor koji se doživljava kao negativ skulpture. I u ranijim radovima Kuzmanović se bavio negativom, naličjem, otiskom, pri čemu za njega praznine u otisku imaju jednak potencijal i tretman kakav imaju punoće u izlivenoj skulpturi. Sada je sam prostor postao otisak rada, poput nekog imaginarnog, pretpostavljenog kalupa koji postaje sastavni deo skulpture tek nakon što je ona završena i postavljena pred posmatrača. Šupljine i prorezi, ispupčene i uvučene površine, punoća ili praznina materijala, postaju okosnice promišljanja o trodimenzionalnom obliku u prostoru, i o prostoru oko tog oblika, u njemu, ili izvan njega.

GLAVE  I  SLUTNJE

Dva do pet milimetara debljine lima ne ugrožava osećaj punoće volumena.

U livenju ne gubim vosak. On mi doziva najmekše  senke.

Glave oblikovane tankim limom ne vidim kao ljušture.

Patiniram aluminijum, tražim u njemu baršun, približavam ga i zemlji i svojoj koži.

U praznom jezgru volumena otkrivam  naličje lima. Glačam ga, budim srebrnasti sjaj aluminijuma.

Za uho kažu da je «osetljiva koža koju je zvuk zagrlio ili nadražio…» : ne tragam za konstruktivnom ulogom šupljine, važni su mi njeni prostor i vazduh prožeti  sjajem aluminijuma. Hoću ljubavnu nežnost tog mešanja.

Sa odsjajima unutar volumena mislim i na  zarobljeni masivni  zvuk zvona.

Glava puna svetlosti. Tragam za  njenim kosmičkim prostorom. Uravnotežavam je olovnom izlučevinom. Obezbeđujem joj težište gvozdenim jezerom. Tu puštam  bakarnom jeziku na volju.

Zevu volumena glave  dajem ulogu vodiča u onostrano.

Glave šutirane, glave klane, glave umne… totemi, maske, sve mi je važno. U kamenim glavama  sa Uskršnih ostrva, u tim horovima  duša umrlih, u  njihovom  blagom nauznak, slutim   obraćanje daljinama, večnosti.

A suprotno livničkoj praksi, odlivam i glavu punoga jezgra – u teškom cinku. Uzbuđuje me ideja o količini materijala u svedenoj zapremini skulpture – stižem do nje pre pomisli na težinu, u kojoj posebno uživam. Tragam za načinom da to najavim, delim je na polovine i služim se tankim kriškama izvedenim iz mase ne bi li zastupale sud.

A suprotno livničkoj praksi, odlivam i glavu punoga jezgra – u teškom cinku, zbuđuje me ideja o količini materijala u svedenoj zapremini skulpture – stižem do nje pre pomisli na težinu, u kojoj posebno uživam. Tragam za načinom da to najavim, delim je na polovine i služim se tankim kriškama izvedenim iz mase, ne bi li zastupale sud.

Oku nudim ulogu ogledala.

P.S.  Čitati novine a glavu sačuvati… negde uz sebe, pored sebe…

Preuzmite katalog izložbe