PROBRAŽAJ OBLIKA I MATERIJALA U RADOVIMA ZORANA KUZMANOVIĆA
Svakom ko je ikada prisustvovao “gledanju u šolju“, možda najrasprostranjenijem načinu proricanja budućnosti, nije teško da zamisli živopisne slike nastale od taloga kafe. U dubokoj koncentraciji šamana, tamna materija mlevene kafe se pretvara u zeca, u konja, u čoveka, u oko, u sve ono što slikom može biti izkazano.
Kao mrlje koje grade oblik šolje, izgledala je jedna mala skulptura Zorana Kuzmanovića koju sam video među njedovim radovima još pre dvadeset godina dok smo bili studenti na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Ova skulpturica od terakote koja je napravljena možda samo u vajarskoj igri sa materijalom zakoračila je u prostor nesvesnog i sada vidim, najavljivala je skulpture koje on danas izlaže u galeriji Treći Beograd.
Po mom mišljenju, tema ovih najnovijih skulptorskih radova je žensko lice, odnosno predstava anime, žene skrivene u muškarčevom arhitipskom delu psihe. Umetnik upotrebljava fragmente lica koje sastavlja i njima gradi tri nezavisne instalacije, koristeći zidove kao oslonce, a sajile i tegove kao vezivo za sjedinjavanje sa prostorom. Prva instalacija koju bi nazvao princezom ili lepoticom predstavlja ideal, divni celoviti lik žene. Njega sajile i tegovi rastežu, ali on uspešno čuva svoju celovitost. U drugom radu je taj lik princeze razložen i pretvoren u zmijoliku formu koja spaja dva zida. Nestaje divnog lica, ali se kroz balans demonstriraju sile koje vladaju prirodom, pritisk, zemljina teža, trenje, čvrstina materijala, itd. Treća instalacija je takođe napravljena od identičnih odlivenih komada delova lica ali su sada fragmenti pomoću sajila povezani u cikličnu formu sličnu harfi. To je drevni alhemijski simbol uroboros (zmija koja proždire svoj rep) koja simbolizuje proces preobražaja i stalnog kružnog kretanja u vremenu. Radovi Zorna Kuzmanovića su nastali livenjem u aluminijumu, u čudesnom procesu pretapanja i preoblikovanja. U procesu proizvodnje predmeta livenjem skoro devedeset procenata materijala dolazi od upotrebljenih predmeta, a samo deset procenata je novi materijal iz rudnika i topionica. Ovo znači da svi odliveni predmeti, a samim tim i ove skulpture nose isti onaj materijal od koga su pre njih bili napravljeni neki stari predmeti. Čestice materijala bile su možda poklopac motora ili električni kabl ili kašika kojom je neko jeo, a sada su grudve aluminijuma koje nas podsećaju na nos, oko, uho ili usta. Sve se vrti kao u velikoj šolji kafe, a čovek je samo zrno svesti u kojoj se ogleda slika sveta.
SKULPTURE (PORTRETI) ZORANA KUZMANOVIĆA U 3BGD-U
Prvo što se pomisli kada se pomene umetnik Zoran Kuzmanović jesu livnica i livački postupak. To znači da je on u tesnoj vezi sa materijalom – metalom, odnosno sa različitim agregatnim stanjima metala i energijom koja je potrebna za transformacije materije.
Zato nije čudno što je njegov misaoni proces, a samim tim umetnička pozicija i likovni jezik koji koristi, u tesnoj vezi sa metalom, livenjem, oblikom, volumenom i svim drugim elementima koje podrazumeva klasična skulptura.
Pre nekoliko nedelja jedan broj članova naše umetničke zadruge bio je u njegovom atelju u Jugovu i tada smo videli, prvi put, kako rad, koji je Kuzmanović predvideo za izložbu u prosotru 3BGD-a, izgleda u realnosti i shvatili da su zapravo u pitanju tri rada koji su uzajamno tesno povezani. Sva tri rada su refleksija na ljudski lik. Odmah je bilo jasno da je Kuzmanović došao u jedno novo polje umetničkog istraživanja. Vajarski, odnosno livački postupak je bio samo puko sredstvo u procesu artikulacije vizuelnog iskaza i pristupu ljudskom obliku.
Ti radovi su ukazivali na tri bitna nova elementa u njegovoj umetničkoj poziciji: prvo, u pitanju su radovi proizašli iz jednog konceptualnog pristupa umetničkom mišljenju; drugo, pored materije i igre sa njom, važan element je napon koji on stvara u postavci tih radova; treće, ti radovi su sa predumišljajem vezani za određeni prostor, dakle, u pitanju je prostorna instalacija.
Zašto se može pomisliti da je u pitanju koncepcijski pristup, iz prostog razloga jer je skulptura sastavljana od delova koji su pokretljivi, promenljivi i prilagodljivi. Iza toga je morao postojati, skoro se može reći, inženjerski i konstruktivistički proces mišljenja. Ljudski lik sa kojim se on već duže vreme suočava postaje samo metafora u procesu razvoja iskaza. Opisivanje, volumen, ispitavanje karaktera pa i forma su, čini se, otišli u drugi plan.
Tri skulpture, tri portreta-profila, čine jedan skoro neodvojiv niz, moglo bi se čak reći da je u pitanju jedna instalacija koja se sastoji od tri dela. Prvi ljudski lik je zaokružena silueta, profil, odnosno samo „metalna“ ivica ljudskog lika kroz koju se može proći kao kroz neku kapiju. Taj profil je namerno izbačen iz balansa i ponovo vraćen kroz zategnute metalne sajle (linije) koje uz pomoć kontrategova na zidu, plafonu i stubu u obliku suza ili jedne najobičnije cigle, taj portret drže u novom balansu, ali ovog puta u kontekstu jedne snažne tenzije. Druga skulptura je isti taj profil ljudskog lika, sa dodatnim, iznenađujućim elementima (ispolirana mesingana usta i providna epoksidna usta) razapet u jednu liniju, jedan niz, između stuba i zida. Posmatrač vidi profil koji se odupire o dve površine, koji na taj način uzrokuje novi vid tenzije. Treća skulptura ili treći deo instalacije je portret – profil koji se jednom svojom stranom odupire od zida, a drugom od poda, a među njima je niz sajli-linija koje celi sklop dovode u treći tip napregnutosti.
Celokupna postavka se ne može gledati, niti čitati, kao skup pojedinačnih skulptura, već nas Kuzmanović, umetnički veoma vešto, primorava da sve posmatramo kao jednu celinu. Prostor između delova instalacije nije prazan prostor, već je u funkciji likovnog iskaza koji on koristi. Međuprostori, ritmovi, simetrije, logika i tenzije koji tu nastaju upućuju na visoku svesnost o značaju prostora u kome se izložba postavlja. Kuzmanović u tom konkretnom slučaju, pored ostalog, nama posmatračima demonstira i jedan arhitektonski proces mišljenja!
Na osnovu svih tih premisa trećebeograđani su na predlog Radoša Antonijevića umetnički reagovali. Očigledno je bilo da se Kuzmanovićev atelje-livnica nalazi na Dunavu, isto kao i galerija-utopija Treći Beograd. Na osnovu činjenice da su mesto na kome su radovi nastali i mesto na kome se rad izlaže povezani kroz najmoćniju reku Evrope, brzo se došlo do zaključka da je logično da se Kuzmanovićevi radovi prevezu brodom do galerije kroz jedno simboličko putovanje Dunavskom art rutom, da se to putovanje snimi, okom izabranog posmatrača Veljka Pavlovića. To putovanje i posledični video rad 3BGD-a je odgovor na jedan veoma inteligentan i senzibalan impuls umetnika Zorana Kuzmanovića Kuzme.
Unapred pažljivo strateški isplanirano posmatranje putovanja, u prenesnom smislu, postaje dokument, slično kao i u slučaju izvođenja rada Kolektivni san 2, Umetničke zadruge Treći Beograd, koji je takođe bio svojevrsan umetnički odgovor na izložbu ruske umetničke grupe Kolektivne akcije. Taj dokument, video materijal, posledica posmatranja jednog umetničkog dejstva, naknadnim radom izabranog posmatrača mutira u svojevrsan umetnički iskaz u obliku video rada.
Na taj način se zaokružuje trijalog, kroz delovanje i bez reči, između Kuzmanovića koji je tvorac umetničkog rada i izložbe, Umetničke zadruge Treći Beograd koja reaguje na impuls i deluje praveći povratnu spregu u odnosu na Kuzmanovića i posmatrača Veljka Pavlovića koji od tog dijaloga stvara treći element i kako sam kaže pravi novu stvarnost, jer ono što nije zabeleženo to i ne postoji.
Preuzmite katalog izložbe
